34. Beogradski Jazz Festival, Dom omladine Beograda / Kombank dvorana, 25-29. oktobar 2018.

30. oktobar 2018.

34. Beogradski Jazz Festival
Dom omladine Beograda / Kombank dvorana
25 - 29. oktobar 2018.

34. Beogradski Jazz Festival ponudio je raznovrstan program u skladu sa sloganom No Limits. Moglo bi se diskutovati o kvalitetu pojedinih izvođača i o tome da je prošlih godina bilo većih zvezda (Joshua Redman, Avishai Cohen), no ne može se poreći veliki trud koji je organizator festivala uložio kako bi opravdao očekivanja ovdašnje publike.

Nastupi su tako bili raspoređeni da se bez mnogo muke mogao pratiti celokupan program, u Domu Omladine i Kombank dvorani (za mene će to zauvek ostati Dom Sindikata!) a muzičari su dali sve od sebe da se predstave u najboljem svetlu.

Festival je otvorio Jovan Maljoković, naš poznati jazz saksofonista a prvi su nastupili Fish in Oil sa gostom, čuvenim gitaristom Mark Ribotom. Svirajući materijal sa najnovijeg albuma "Sve će biti u najboljem redu" isprepletenog sa nekim ranijim kompozicijama, Fish in Oil su oduševili prisutne u Velikoj sali Doma Omladine. Kompozicije "Lisabon", "Opšta mobilizacija", "Vojna knjižica", "Tebi kažem", "Šmajser" su bile izuzetno dinamično zahtevne ali furiozno izvedene sa značajnim doprinosom Marka Ribota. Nakon "Hat off" na bis je izvedena eksplozivna "Odakle ti pravo". Na tragovima onoga što radi John Zorn ali i sa sopstvenim pečatom Fish in Oil su pokazali svu umetničku zrelost i pobrali aplauze i ovacije publike u Domu Omladine.

Nakon njih je nastupio Ben Wendel Seasons Band sa svojim tematom "Seasons" (12 komada za velike muzičare). Kompozicije su nazvane po mesecima u godini i svaka je vezana za nekog instrumentalistu koji Ben Wendelu znači u njegovoj karijeri (Matt Brewer itd.). Lepuškasti saksofonista se razgoropadio pred kraj nastupa, no meni je zapao za uvo gitarist Gilad Hekselman. Njegove deonice su bile vrlo zanimljive a u nekim kompozicijama i vrlo upečatljive. Nadam se da ću u budućnosti više čuti o njemu!

Među ostalim nastupima mogu spomenuti i Julia Hulsmann Octet. Grupa sastavljena od ženskih muzičara, predvođenih Juliom na klaviru, izvele su šarenoliki repertoar (zašto "Come Together" ?), sastavljen od originalnih kompozicija, poema pesnika kao što su E. E. Cummings, Margaret Atwood, kao i nekih Julijinih favorita (Annie Di Franco, Alanis Morisette). Tri vokalistknje su pokazale svoje kvalitete a na mene je najbolji utisak ipak ostavila izuzetno dinamična bubnjarka Eva Kleese.

Posle njih je nastupio Big Band RTS-a sa gostom proslavljenim trubačem Bobby Shew-om. Izuzetno rasploženi i motivisani njegovim prisustvom izveli su više tema ("Breakfast Wine", "Cubano Chant", "Oblivion" od Astora Piazzole). Meni je najviše legla "For the Time Being ", a publika se raznežila na "Smoke Gets In Your Eyes". Vrlo zabavan i duhovit Bobby Shew je izašao je na binu poštapajući se objasnivši kasnije da je imao nesreću koja ga je ostavila sa "metalom" u ramenu, ruci, kuku, kolenu itd pa da ga sad možemo smatrati Heavy Metal muzičarem!

Nešto sasvim drugo ponudio nam je Jimi Tenor i Band u Sali Amerikana gde su zaljubljeni parovi, žene i muškarci u najboljim godinama uživali u klupskom, zahuktalom zvuku Jimijevog seksteta. U belom odelu sa velikim zelenim listovima vladao je scenom svirajući sintisajzer, flautu i tenor saksofon. Izveo je većinu pesama sa najpoznatijeg albuma "Intervision" (Warp, 1997) na oduševljenje prisutnih u sali. Dakle, odlično veče za mrdanje određenim delovima tela :)

Ne smem zaobići ni južnokorejsku pevačicu Youn Sun Nah sa njenim kvintetom. Najavljujući nastup dotična je tihim glasićem zahvalila na srpskom jeziku prisutnoj publici a onda počela da razvaljuje svojim pevanjem. Iz priloženih pesama i različitih stilova pomislili bi da su to tri ili možda četiri pevačice. Materijal joj je bio vrlo šaren ili što bi moj prijatelj Srđan rekao eklektičan. Dakle "Drifting" od Jimi Hendrixa, odlična ritmička i vokalna gimnastika na bossa nova kompoziciji, a zatim lirski utisak u tradicionalnoj korejskoj baladi.

Šizofreno izvođenje britanskog tradicionala "A Sailor's Life" (poznatog i u izvođenju grupe Fairport Convention) me je totalno zbunilo. Preko funkičnog prelaza ritam sekcije došlo se polako i do čuvene "Hallelujah" Leonarda Cohena. Gitarski uvod sa talasima zvukova i delay tehnikom su bili samo početak upečatljivog izvođenja ove kompozicije. Mene je ipak pridobila neočekivanim izvođenjem Tom Waitsove pesme "Jockey Full of Burbon" gde je bila otkačena i agresivna. Jedan deo pesme otpevala je opernim glasom i pesmu gurnula u visine. Odlični gitarista Tomek Miernowski je blistao u ovoj kompoziciji a ni ostali muzičari nisu bili loši. Auh! Za kraj francuska šansona. Ma šta reći. Začuđujuće dobro!

Chucho Valdes je institucija kubanskog džeza. Počeo je u sporijem tempu ali je ubrzo njegov kvartet Jazz Bata ubrzao u ritmovima i svojom energijom razdrmao domaću publiku. Mora se priznati da je Valdes ipak držao sve pod kontrolom i zadržao odrednice jazza ali napevi otpevani na Yoruba jeziku razmrdali su sve a momenti Santeria religije ipak su se ocrtavali u ponašanju muzičara. Eksplozivni perkusionista je izveo i neku varijantu tradicionalnog plesa i opčinio publiku. A završni ples muzičara je bio jedinstven doživljaj za sve prisutne!

Enrica Ravu nije potrebno posebno najavljivati beogradskoj publici jer ga već jako dobro poznaje sa koncerta održanog na Kolarčevom Narodnom Univerzitetu gde je uz pomoć mog favorita Gianluce Petrelle oduševio prisutne. Ove godine je uz američku ritam sekciju i italijanskog pijanistu Giovannija Guidija izvodio kompozicije iz svog bogatog repertoara. Kuriozitet i veliki plus je bilo gostovanje giganta jazz muzike saksofoniste Joe Lovana. Uz pomalo skromnije sviranje Rave, Lovano je ponovo iskazao sve svoje mogućnosti na tenor i alt saksofonu. Ostao sam oduševljen njihovim muziciranjem, pogotovo u drugom delu nastupa koji je bio mnogo dinamičniji. Zaključak je da njih dvojice nikad nije dosta!

Za završetak Festivala pobrinuo se Kurt Elling sa svojim kvintetom. Odmah da razjasnim da mi je on bio popilično antipatičan na prošlom nastupu 2009. godine na Kolarcu jer se sasvim usredsredio na nastup pred tv kamerama i poprilično „šmirao“. Ove godine opet je bio tradicionalno obučen u tamnosivo odelo s duplim zakopčavanjem, sa narandžastom maramicom u džepu i svetlosmeđim cipelama. Donekle krutog nastupa (show business) iznenadio me je prvom pesmom, verzijom Bob Dylanove "A Hard Rain’s Gonna Fall“. Odmah je objasnio da ovu pesmu posvećuje svima koji se bore za promene svrgavanje „onog fašiste u SAD“. I kasnije između pesama je imao zanimljiva objašnjenja i priče koje je vešto upetljao između pesama. A pesme su bile o smrti, ljubavi, naklonosti, čežnji, sećanjima na detinjstvo.

Prvi deo nastupa je pomalo agresivnije iskazivao sve svoje glasovne mogućnosti (a one su zavidno visoke!), koristeći sve moguće tehnike pevanja korištene tokom razvoja jazz muzike (vocalese, ranting itd.). Stvari su se rasčistile kada je ostao sam sa odličnim kontrabasistom Clark Sommersom i u duetu izveo jednu predivnu baladu. Od tog trenutka koncert dobija jedan veliki emotivni naboj kojeg je Elling održao do kraja samog nastupa. Odlični Adonis Rose na bubnjevima, efektan Jim Watson na klaviru i orguljama i pomalo neiskorišteni gitarista John McLean su dopineli vrlo dobrom utisku celog nastupa.

Bio je ovo osvrt na nastupe nekih od izvođača ovogodišnjeg Beogradskog Jazz Festivala, a ove godine po prvi put na jednom mestu mogli smo da vidimo umetnike sa pet kontinenata. Treba pomenuti i bogat prateći program koje su činile podnevne tribine sa džez tematikom u Domu omladine, a Ben Wendel odžao je workshop sa studentima. Organizator nas je uverio da u današnjoj džez zaista nema granica. Ipak siguran sam da će sledeći festivali biti još zanimljiviji od ovih prošlih. U tome je i čar muzke, zar ne?

tekst - slobodan vlaketić
fotografije
Fish in Oil, Julia Hulsmann Octet i Youn Sun Nah - stanislav milojković
ostale fotografije - nebojša mićković